Zašto tinejdžer roditelju kaže „dobro sam“, a prijatelju ispriča sve?

„Kako je bilo u školi?“

„Dobro.“

„Je l' se nešto desilo?“

„Nije.“

„Deluješ mi neraspoloženo.“

„Ma dobro sam.“

Razgovor je završen. Pet minuta kasnije tinejdžer odlazi u svoju sobu i narednih pola sata prijatelju prepričava ko ga je iznervirao, zbog čega je ceo dan bio grozan i šta se zapravo dogodilo.

Desilo se ovo mnogim roditeljima. Događaj koji lako može da zvuči kao poruka: sa tobom ne želim da razgovaram.

Međutim, obično je stvar složenija. Adolescencija je period u kojem se menja odnos mladog čoveka prema čitavom svetu, pa tako i prema roditeljima. Svetska zdravstvena organizacija opisuje adolescenciju kao vreme brzog kognitivnog, emocionalnog i socijalnog razvoja, tokom kojeg se menja način na koji mladi razmišljaju, donose odluke i stupaju u odnose sa drugima.

Jedna od tih promena jeste jednostavna, ali roditeljima ponekad bolna: dete počinje da dobija svoj privatni život.

Ne moraš više sve da kažeš mami i tati

Malo dete obično nema naročitu potrebu da od roditelja sakrije ko mu je najbolji drug, sa kim se posvađalo ili ko mu se dopada. Kod tinejdžera se granica pomera. Prijateljstva, simpatije, prepiske i razgovori postaju deo prostora koji počinje da doživljava kao svoj.

Istraživanja pokazuju da adolescenti informacije roditeljima ne prenose jednostavno po principu „govorim istinu ili krijem istinu“. Oni biraju šta će ispričati, šta će prećutati, a šta smatraju privatnim. Istovremeno, roditelji često imaju utisak da znaju više o životu svog tinejdžera nego što on zaista sa njima deli.

To samo po sebi nije znak da je odnos loš. Odrastanje podrazumeva i sticanje prava na određenu privatnost i samostalnost.

Drugačije ta priča izgleda iz ugla roditelja, koji, naravno, nije radoznali komšija koji želi da zna šta se dogodilo u školi. On je i dalje odgovoran za dete koje još nema iskustvo odraslog čoveka, donosi odluke sa ozbiljnim posledicama i ponekad mu je potrebna pomoć čak i kada je ne traži.

UNICEF upravo taj balans opisuje kao potrebu da roditelji „podrže rastuću autonomiju adolescenata, a istovremeno saopšte očekivanja i postave granice“. Dok tinejdžer ima pravo da odrasta, roditelj ima pravo, ali i obavezu da i dalje bude prisutan u njegovom životu.

Zašto je ipak lakše reći prijatelju?

Postoji jedna velika prednost prijatelja: on nema roditeljska ovlašćenja, a ni ambicije.

Kažete prijatelju:

„Napravio sam glupost.“

On može da odgovori:

„Au. Šta se dogodilo?“

Kažete isto roditelju i možda već zamišljate sledećih pola sata: pitanja, savet, predavanje, zabranu izlaska, oduzimanje telefona ili rečenicu „lepo smo ti govorili“.

Roditelj možda ništa od toga ne bi uradio. Važno je šta tinejdžer očekuje da će se dogoditi.

I tu istraživanja daju zanimljivu poruku roditeljima. Veća podrška adolescentovoj samostalnosti i odnos u kojem razgovor nije samo jednosmerna roditeljska kontrola povezani su sa većom spremnošću tinejdžera da dobrovoljno govori roditelju o svom životu i prijateljima. Drugim rečima, ponekad se prijatelju poverava, dok ima osećaj da roditelju mora da podnese izveštaj.

Što roditelj više svojim pitanjima pokušava da otvori vrata, tinejdžer ih ponekad jače zatvara. Istraživanja pokazuju da adolescenti preterano nadgledanje i zadiranje u privatnost mogu da dožive kao narušavanje svoje autonomije, što je povezano sa većim konfliktom i manjom spremnošću da sami otkrivaju informacije roditeljima.

Važnije je da može da vam kaže nego da vam kaže sve

Roditelj verovatno neće znati sve što zna najbolji prijatelj njegovog tinejdžera. Možda ne treba ni da zna. Mnogo važnije pitanje je šta će se dogoditi kada tinejdžer zaista bude imao problem.

Hoće li pomisliti: „Ovo mogu da kažem mami ili tati“. Ili: „Bolje da nikad ne saznaju“?

U jednom eksperimentu adolescenti su gledali različite načine na koje roditelj reaguje kada mu se mlada osoba poverava. Kada je roditelj pažljivo slušao, pokazivao interesovanje i pokušavao da razume, adolescenti su iskazivali veću spremnost da bi se takvom roditelju i sami poverili. Tu se možda nalazi najvažniji deo roditeljskog posla tokom tinejdžerskih godina. Ne pokušati da zadržite isti pristup detetovom životu koji ste imali kada je imalo osam godina. Ali ni prihvatiti ideju da vam sada više ništa ne pripada.

Tinejdžer treba da dobije prostor da postane zasebna osoba. Roditelju ostaje teži zadatak: da poštuje taj prostor, a ipak bude dovoljno blizu. Jer cilj verovatno nije da dete roditelju ispriča sve. Važnije je da, onda kada zaista bude teško, zna kome može da kaže:

„Treba mi pomoć.“