Epstinova senka nad britanskom krunom: zašto svedočenje više nije stvar izbora

Postoje trenuci kada se politika, pravvda i moral sudare na mestu na kojem više nije moguće sakriti se iza titula, protokola i „državnih interesa“. Slučaj Džefrija Epstina, koji godinama potresa američku i svetsku javnost, ponovo je otvorio upravo takav prostor - ovaj put sa fokusom na Endrjua Mauntbeten-Vindzora, nekadašnjeg britanskog princa i brata kralja Čarlsa III. Najnovija objava miliona dokumenata iz Epstinovog dosijea ponovo je vratila pitanje koje britanski establišment godinama pokušava da drži pod kontrolom: gde prestaje privatni život privilegovanih, a gde počinje javna odgovornost.

Izjava britanskog premijera Kira Stamera da bi Mauntbeten-Vindzor trebalo da svedoči pred američkim Kongresom predstavlja najjasniji politički signal do sada da se vreme institucionalne tišine privodi kraju. Stamerove reči, izgovorene tokom posete Japanu, bile su odmjerene, ali nedvosmislene. U središte je stavio žrtve, naglasivši da svako ko poseduje informacije o Epstinovim zločinima ima obavezu da ih podeli sa istražnim organima - bez obzira na društveni status ili bivšu funkciju.

Ova poruka ima težinu upravo zato što dolazi u trenutku kada su objavljeni novi dokumenti američkog Ministarstva pravde. Više od tri miliona stranica, mejlova, fotografija i svedočanstava ponovo su otvorili Epstinovu mrežu veza, poznanstava i uticaja, u kojoj se ime Endrjua Mauntbeten-Vindzora pojavljuje češće i konkretnije nego ranije. Posebno su uznemirujući mejlovi koji ukazuju na to da je održavao kontakte sa Epstinom više od dve godine nakon što je američki finansijer osuđen za seksualne zločine nad maloletnicima.

U tom kontekstu, politička težina Stamerove izjave nadilazi puku diplomatsku frazu. Do sada su britanski zvaničnici uglavnom pribegavali opštim formulacijama o „svima koji imaju relevantne informacije“. Ovoga puta, međutim, poruka je personalizovana. Premijer je jasno stavio do znanja da se pitanje svedočenja ne može više odlagati iza formalnih izgovora ili pravnih tehnikalija.

Objavljeni materijali dodatno komplikuju položaj bivšeg princa. Fotografije bez datuma, koje prikazuju Mauntbeten-Vindzora u intimnoj situaciji sa neidentifikovanom ženom, same po sebi ne predstavljaju dokaz krivičnog dela, ali u kombinaciji sa ostalim dokumentima doprinose slici bliskosti sa okruženjem koje je Epstin godinama gradio. Još ozbiljnije deluju mejlovi u kojima Epstin predlaže večere i susrete sa mladim ženama, uz insistiranje na njihovoj „pouzdanosti“, što u kontekstu poznatih zločina dobija mračnu konotaciju.

Za britansku monarhiju, ovo nije samo još jedan skandal. To je pitanje sistemskog kredibiliteta. Kralj Čarls je krajem 2025. godine oduzeo bratu sve preostale kraljevske titule i počasti, čime je simbolično presekao institucionalnu vezu. Ipak, simbolika ima ograničen domet. Javnost ne očekuje samo distanciranje, već i razjašnjenje činjenica. Fotografije Mauntbeten-Vindzora kako napušta imanje u Vindzoru dodatno podsećaju na njegov pad - od visokopozicioniranog člana kraljevske porodice do osobe čije se ime danas izgovara isključivo u kontekstu jednog od najvećih kriminalnih skandala savremenog doba.

Sam Mauntbeten-Vindzor dosledno negira bilo kakvu krivičnu odgovornost. Njegova pravna strategija ostala je ista: osporavanje navoda, isticanje nedostatka dokaza i pozivanje na ranije izjave da je veza sa Epstinom prekinuta još 2010. godine, tokom posete Njujorku. Međutim, novi dokumenti dovode u pitanje upravo tu tvrdnju, otvarajući prostor za dodatna pitanja koja više ne mogu biti ignorisana.

Posebnu težinu u ovom slučaju ima svedočenje Virdžinije Džufri, koja je tvrdila da ju je Epstin praktično oteo kako bi imala seksualne odnose sa Mauntbeten-Vindzorom dok je bila maloletna. Njena smrt prošle godine dodatno je pojačala osećaj da mnogi aspekti Epstinove mreže nikada neće biti u potpunosti razjašnjeni. Nagodba iz 2022. godine, iako bez priznanja krivice, ostavila je gorak ukus u javnosti i otvorila pitanje da li novac može da zameni istinu.

Poziv da bivši princ svedoči pred američkim Kongresom zato ima širi značaj. On ne predstavlja unapred donetu presudu, već zahtev za transparentnošću. U demokratskim društvima, upravo je svedočenje pred izabranim telima način da se razgraniče činjenice od nagađanja, odgovornost od privilegije. Odbijanje tog poziva, s druge strane, neminovno bi dodatno narušilo poverenje javnosti.

Slučaj Epstin odavno je prestao da bude samo američka priča. On je postao globalni test sposobnosti institucija da se suoče sa zločinima počinjenim u senci moći. U tom testu, ime Endrjua Mauntbeten-Vindzora zauzima posebno mesto, ne zato što je jedini, već zato što simbolizuje dubinu problema - činjenicu da su decenijama ljudi sa vrha društvene hijerarhije uspevali da izbegnu ozbiljna pitanja.

Zato Stamerova izjava ima težinu koja prevazilazi dnevnu politiku. Ona šalje poruku da ni bivše titule ni porodično poreklo ne mogu biti trajni štit. Da li će Mauntbeten-Vindzor zaista svedočiti pred američkim zakonodavcima ostaje otvoreno pitanje. Ali sama činjenica da se to pitanje sada postavlja javno, jasno i glasno, pokazuje da se prostor za ćutanje ubrzano sužava.

U tom smislu, ovo nije samo skandal jednog čoveka i priča o njegovim fatalnim greškama, već o granicama moći u savremenom svetu. O tome koliko su institucije spremne da zaštite žrtve, čak i kada to znači suočavanje sa najvišim slojevima društva. I o tome da li će Epstinov slučaj, uprkos svim razočaranjima, na kraju ipak doneti, kako se svi nadaju, makar delimičnu pravdu.