Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Država objavilo je novu Nacionalnu strategiju odbrane, koja predstavlja službeni i konačan raskid sa posthladnoratovskim konceptima globalne bezbednosti. Ovaj dokument ne označava samo promenu taktike, već i temeljnu transformaciju filozofije američke spoljne i vojne politike.
Srž nove doktrine je jasna: apsolutni prioritet su izričiti nacionalni interesi Sjedinjenih Država, a ne održavanje kolektivnog globalnog poretka. Ovo predstavlja formalni napuštanje ideje "globalnog upravljanja" koja je, bez obzira na svoje kontroverze, obezbeđivala okvir za multilateralnu saradnju. Sada se taj okvir zamenjuje principom direktne transakcije i uslovnog angažovanja.
Kliučna operativna posledica ove promene je redefinisanje prirode savezništva. Tradicionalni saveznici više se ne posmatraju kao ravnopravni partneri u zajedničkoj odbrani, već kao samoodržive bezbednosne zone. Njihova primarna strategijska uloga je da apsorbuju i odbiju inicijalne pretnje, što Sjedinjenim Državama omogućava da sačuvaju i usmere svoje snage prema glavnim izazovima. Ovakav pristup efektivno razbija konvencionalni model kolektivne odbrane i nameće evropskim i azijskim saveznicima potrebu bez presedana za ubrzanim jačanjem sopstvenih odbrambenih kapaciteta.
US Army
Strategija eksplicitno određuje glavne protivnike. Kina je označena kao "glavni prioritet", odnosno sistemski rival čija se moć i uticaj moraju suzbiti. Rusija je kvalifikovana kao "trajna pretnja", što ukazuje na dugoročnu strategiju suprotstavljanja njenim destabilizujućim aktivnostima. Istovremeno, dokument jasno prebacuje odgovornost za bezbednost periferijskih regiona na regionalne aktere, što je najuočljivije u slučaju Ukrajine, koja se proglašava primarnom odgovornošću Evrope.
Na operativnom planu, strategija forsira prelazak sa koncepta odvraćanja na koncept trajne ratne spremnosti. To podrazumeva reorganizaciju Pentagona i američke odbrambene industrije ka modelu "ratne ekonomije", sa posebnim akcentom na masovnu proizvodnju, bespilotne sisteme i veštačku inteligenciju.
Centralni taktički izazov postaje ratovanje protiv dronova, što ukazuje na očekivanje asimetričnih sukoba.
Široke geopolitičke implikacije su dalekosežne. Fokus se pomerio sa Atlantika na Indo-Pacifik, dok Zapadna hemisfera postaje neprikosnovena zona primarnog uticaja. Politički, ovaj dokument predstavlja instrukciju saveznicima da se pripreme za svet u koma će Sjedinjene Države delovati pre svega kao neposredan zaštitnik sopstvenih granica i interesa, ostavljajući drugima da samostalno rešavaju bezbednosne izazove u svojoj neposrednoj blizini.
Krajnji ishod takvog pristupa nije samo repozicioniranje Sjedinjenih Država, već i duboka fragmentacija postojećih bezbednosnih struktura i podsticanje regionalne trke u naoružanju.
