Osamnaest dana pod ruševinama: put jedne venecuelanske porodice kroz najteži oproštaj
Izvor: Gardijan -
Podeli vest
Beta-AP
Kada se zemlja zatresla, nije se srušila samo zgrada u kojoj je živela Aleksandra Gedes Garsija. Srušio se deo jednog sveta - snovi jedne mlade žene, planovi jedne porodice i tiha nada roditelja koji su 18 dana kopali po ruševinama tražeći makar poslednji trag svog deteta.
Na obroncima iznad Karakasa, daleko od obale koju je zemljotres pretvorio u pejzaž ruševina, jedan otac drži kutiju od drveta u kojoj se nalazi ono što je ostalo od njegove ćerke.
Adolfo Gedes sedi na zadnjem delu kamioneta. Suze mu se slivaju niz lice dok njegova starija ćerka Karmen grli urnu sa pepelom svoje sestre Aleksandre.
„Biće teško u početku“, izgovara tiho. Zatim pogleda suprugu i ćerku i dodaje:
„Ali ona će nam pomoći da prođemo kroz ovo. Ona će nam pomoći.“
U toj rečenici staje cela tragedija jedne porodice. Ne samo smrt 23-godišnje fizioterapeutkinje, već i pokušaj da se pronađe način kako nastaviti život kada deo porodice zauvek nestane.
Aleksandra Jarismar Gedes Garsija bila je jedna od hiljada žrtava katastrofalnog zemljotresa koji je 24. juna pogodio severnu obalu Venecuele. Ali za svoje roditelje ona nije bila broj u statistici. Bila je devojka koja je imala planove, posao za koji se školovala i san da jednog dana otvori sopstvenu ordinaciju za fizioterapiju u glavnom gradu.
Bila je njihova najmlađa ćerka.
I zato nisu mogli da odu.
Odbijanje da se ode dok je dete još pod ruševinama
U ruševinama zgrade „Kosta Brava“ u Karabaledi, jednom od najteže pogođenih mesta, porodica Gedes Garsija provela je skoro tri nedelje čekajući ono što nijedan roditelj ne želi da dočeka, piše britanski Gardijan.
Napravili su improvizovani zaklon pored ostataka Aleksandrinog doma. Danima su spavali uz zvuke mašina, udaraca metala i glasova spasilaca. Svaki novi pomeraj betona mogao je da znači nadu.
„Nikada nisam ni pomislio da ću morati da živim ovakav košmar“, rekao je Adolfo.
Nisu samo članovi porodice tražili Aleksandru. Iz njihovog rodnog sela Poblado Uno, malog poljoprivrednog mesta u državi Portugesa, krenuli su ljudi koji nisu imali iskustva u spasavanju, ali su imali nešto drugo – osećaj da tuđa nesreća nije tuđa.
Prešli su stotine kilometara do obale i počeli da kopaju rukama kroz ostatke četrnaestospratnice.
Meštani su ih kasnije prozvali „Krtice iz Poblado Una“.
Bilo ih je 18 - šesnaest muškaraca i dve žene.
Njihova misija nije bila da pronađu čudo. Bila je to poslednja usluga koju su mogli da učine jednoj devojci koju su poznavali.
Povratak kući koji niko nije želeo
Kada su 18 dana kasnije pronašli Aleksandrino telo zatrpano u dnevnoj sobi njenog stana, potraga se završila.
Ali počeo je drugi put – put kući.
Porodica je krenula iz Karabaleđe prema groblju El Junkito, visoko u planinama iznad Karakasa. Tamo su preuzeli Aleksandrine ostatke.
Na tom mestu, sa pogledom na glavni grad Venecuele, među zvucima ptica i tišinom planine, morali su prvi put da prihvate ono što su danima odbijali da izgovore.
Aleksandra se neće vratiti.
Noć ih je zatekla na putu prema Poblado Unu. Kada je kolona vozila stigla u selo, bilo je posle pola dva ujutru. Padala je jaka kiša. Blato je prekrivalo seoske puteve, ali ljudi nisu ostali u kućama.
Izašli su da dočekaju svoju ćerku.
Ne onako kako su zamišljali.
Sa belim balonima umesto cveća, sa upaljenim svetlima motora i tišinom koja je govorila više od reči.
Na jednom transparentu koji su napravila deca iz sela pisalo je:
„Hvala vam što ste vratili Aleksandru kući.“
Katastrofa koja je ogolila i zemlju i ljude
Zemljotres nije doneo samo ruševine. Iz njih su izašle i stare venezuelske rane.
Adolfo Gedes nije krio bes zbog reakcije vlasti. Smatrao je da je pomoć stigla prekasno i da su obični ljudi morali da rade posao institucija.
„Ne krivim vladu za zemljotres. Krivim je za neefikasnost“, rekao je.
Dok su porodice očajnički tražile svoje najmilije, mnogi stanovnici pogođenih područja tvrdili su da su prvi stigli upravo komšije, prijatelji i volonteri – ljudi bez posebne opreme, ali sa odlučnošću da ne ostave nikoga iza sebe.
Za porodicu Gedes, upravo ti ljudi postali su dokaz da u tragediji još postoji nešto što se ne ruši.
Solidarnost.
„Nisu svi bili loši“, rekla je Aleksandrina majka Jarica. „Upoznali smo divne ljude. Zahvalna sam Bogu jer nas nije napustio.“
Devojka koju je selo ispratilo kao svoju
Aleksandra je odrasla u jednostavnoj kući među poljima. Njeni roditelji su radili skromne poslove – otac je brao kukuruz, majka je bila učiteljica.
Venecuela, nekada bogata naftna zemlja, godinama je prolazila kroz ekonomsku krizu. Za Aleksandrino školovanje porodica je štedela koliko je mogla. Nekada su se odricali i hrane kako bi ćerki omogućili obrazovanje.
I nisu žalili.
„Sve bismo ponovo uradili“, rekla je njena majka.
Aleksandra je pripadala generaciji koja nije poznavala drugu Venecuelu osim one obeležene političkim krizama, ali je ipak verovala u budućnost. Imala je diplomu, profesiju i želju da ostane u svojoj zemlji.
Zemljotres joj je prekinuo život pre nego što je počeo.
Šta ostaje kada sve drugo nestane
Dan nakon povratka kući, Adolfo Gedes sedi ispred svoje kuće u Poblado Unu. Gleda u dvorište, puši cigaretu i pokušava da pronađe reči za ono što se dogodilo.
„Pola mog srca je umrlo“, kaže.
Ali ostalo je ono drugo.
Njegova druga ćerka.
„Boriću se za tu devojčicu koju još imam. Voleću je, čuvaću je i pronaći način da ne odustanem.“
U zemlji iz koje su milioni ljudi otišli tražeći bolji život, Adolfo kaže da ne želi da napusti svoju domovinu.
„Moja zemlja je raj. Imamo sve – naftu, dijamante, gvožđe, aluminijum… i imamo ljude sa velikim srcem. Samo je šteta što imamo tako loše vođstvo.“
Ipak, posle svega što je izgubio, još postoji nešto što ga drži.
Nisu to obećanja političara.
To su ljudi iz njegovog sela koji su 18 dana kopali po betonu da pronađu njegovu ćerku.
To su komšije koje su stajale na kiši usred noći da je dočekaju.
To je činjenica da se, čak i kada se zemlja pod nogama raspadne, ljudi ponekad pronađu jedni druge.
