Mozak postaje interfejs – stiže generacija‚"neurotehnoloških urođenika"

Slušalice koje registruju moždanu aktivnost već su u prodaji, a velike tehnološke kompanije istražuju načine da neuronske interfejse ugrade u uređaje koje svakodnevno koristimo. Deca koja budu odrastala uz takvu tehnologiju mogla bi da postanu prva generacija „neurotehnoloških urođenika“. Šta se dešava kada mozak postane još jedan interfejs između čoveka i digitalnog sveta i ko će kontrolisati podatke koje on proizvodi?

Iako može zvučati kao naučna fantastika, slušalice koje očitavaju moždanu aktivnost već su u prodaji. Kompanija za nosivu tehnologiju "Neurable" tvrdi da njene slušalice, opremljene senzorima za elektroencefalografiju (EEG), mogu da prate nivo umora i pomognu u sprečavanju sagorevanja.

Tokom noći, slušalice Smartbuds kompanije "NextSense" registruju električne signale mozga kako bi pratile san. Tokom dana, isti EEG senzori pomažu u planiranju zahtevnih zadataka u satima kada je koncentracija najbolja.

Interesovanje za ovu tehnologiju nije ograničeno samo na specijalizovane kompanije. „Epl“ je 2023. godine podneo patentnu prijavu za slušalice sa elektrodama koje bi merile moždanu aktivnost. S obzirom na to da su stotine miliona bežičnih slušalica već u upotrebi, ulazak „Epla“ u oblast EEG tehnologije mogao bi da otvori put ka njenom zaista širokom i masovnom prihvatanju.

Iako ova tehnologija može zvučati futuristički, ona tako svakako ne izgleda. Nema svetlećih kaciga, vidljive aparature, niti svečanog proglašenja da je sam mozak sada postao interfejs. Umesto toga, promena se odvija toliko tiho i postepeno da bismo je lako mogli u potpunosti prevideti, piše Hose M. Munjoz, osnivački direktor Međunarodne opservatorije za upravljanje neurotehnologijom, za portal Konverzejšn.

U bliskoj budućnosti, desetogodišnje dete koje dobije slušalice sposobne da registruju moždanu aktivnost neće ih doživljavati kao neurotehnologiju – za njega će to jednostavno biti slušalice koje nosi dok spava, uči ili pokušava da se koncentriše.

Jednog dana, to dete bi moglo da postane zaposleni na radnom mestu na kojem praćenje moždane aktivnosti neće biti ništa neobično.

Era mozga kao interfejsa

Neurotehnologija napušta laboratorije i bolnice u kojima je nastala i ulazi u naše kancelarije, ulice i spavaće sobe. Taj prelaz predstavlja novo tehnološko stanje – ono u kojem mozak postaje uobičajena tačka dodira između našeg biološkog bića i digitalnih sistema koji nas okružuju.

U svom istraživanju Hose M. Munjoz ovo naziva „erom mozga kao interfejsa“. To nije nekakva spekulativna prognoza, već stvarnost koja se oblikuje u svetu upravo dok čitate ovaj tekst, smatra Munjoz, koji je i savetnik specijalizovan za etičke, pravne i društvene implikacije neurotehnologije.

Dva razvoja događaja objašnjavaju zašto ta promena dolazi upravo sada. Prvi je veštačka inteligencija, koja naučnicima i programerima omogućava da iz neinvazivnih snimaka izdvoje korisne obrasce mentalne aktivnosti.

To obuhvata i signale koje registruju jeftini nosivi senzori – zadatak za koji je nekada bila neophodna specijalizovana klinička oprema.

Drugi je opklada velikih tehnoloških kompanija na neuronske interfejse. „Meta“ je, na primer, 2025. godine predstavila narukvicu koja očitava neuroelektrične signale mišićne aktivnosti kako bi se pomoću nje upravljalo novim naočarima kompanije, a tehnologiju je potkrepila istraživanjem objavljenim u časopisu Nature.

Neuronski senzori se, dakle, ugrađuju u potrošačke uređaje koje milioni ljudi već koriste. Međutim, neurotehnološki zaokret i stanje u kojem mozak postaje interfejs zajedno otvaraju hitno pitanje: šta se dešava sa umom koji odrasta okružen svim tim tehnologijama?

Istraživački program koji predlaže Hose M. Munjoz zasniva se na iste tri dimenzije kao i neurotehnološki zaokret, a svaka od njih otvara po tri pitanja kojima su istraživači tek počeli da se bave.

Prva dimenzija je tehnonaučna. Kako pouzdano izmestiti interfejse iz laboratorija i bolnica i uvesti ih u svakodnevni život? Šta se dešava kako se veštačka inteligencija i neurotehnologija sve više povezuju? I šta se dešava sa neuropodacima kada oni postanu samo još jedan tok informacija koji prolazi kroz biometrijske i digitalne sisteme koje već koristimo?

Druga, izuzetno značajna dimenzija je kognitivna. Šta dugotrajna interakcija sa ovim uređajima čini osećaju sopstvenog „ja“ i ličnog identiteta koji se još razvija? Kako se menjaju samoregulacija i kontrola impulsa kada ono što se prati – ili čak nadzire – više nije naše ponašanje, već stanje vašeg mozga?

I, manje očigledno, ali možda najupečatljivije: kako se razvija unutrašnji govor – koji obično nastaje internalizacijom govorne komunikacije sa drugima – kod dece koja odrastaju uz tehnologije za dekodiranje govora i alate za komunikaciju bez izgovaranja reči?

Treća dimenzija je sociokulturna. Koje norme i institucije treba da regulišu sve ovo? Ko će dobiti pristup tehnologiji, a ko će ostati sa druge strane „neurotehnološkog jaza“? I kako će kolektivne predstave i narativni okviri prikazivati mozak kada njegovo tretiranje kao interfejsa postane nešto uobičajeno?