Jasenovac – simbol stradanja i opomena čovečanstvu

Drugi svetski rat doneo je svetu stradanja nezapamćenih razmera. Milioni ljudi nestali su u talasima sistematskog terora, progona i masovnih ubistava. Najveća gubilišta, poput Aušvica, Mauthauzena, Treblinke i Jasenovca, postala su večni simboli urušavanja civilizacijskih vrednosti i upozorenje šta se dešava kada mržnja postane državna politika.

Deleći sudbinu većeg dela Evrope, Kraljevina Jugoslavija se 1941. godine našla u vihoru svetskog sukoba. Nakon kratkotrajnog Aprilskog rata, zemlja je okupirana, a na njenoj teritoriji 10. aprila proglašena je Nezavisna Država Hrvatska – pod patronatom nacističke Nemačke i fašističke Italije. Od samog početka, nova vlast je sprovodila politiku nasilja i progona Srba, Jevreja i Roma, zasnovanu na ideologiji ustaškog pokreta i podržanu celokupnim državnim aparatom.

U prvim nedeljama postojanja, režim NDH doneo je niz zakona kojima su „nepoželjni“ građani stavljeni van zakona. Srbi su kažnjavani smrću i za najmanji pokušaj otpora, dok su Jevreji i Romi, po uzoru na nacističku Nemačku, sistematski diskriminisani, pljačkani i deportovani. Istovremeno, javna propaganda širila je govor mržnje. Na skupovima i u novinama, vlast je otvoreno pozivala na uništenje čitavih naroda. Jedan od takvih primera jeste govor ustaškog funkcionera Viktora Gutića u Sanskom Mostu, 28. maja 1941, u kojem je izrekao namere državnog sistema NDH: „Uskoro drumovi će poželeti Srbalja, al’ Srbalja više biti neće.“

Ovaj spoj represivnih zakona i propagande otvorio je put ka jednom od najmračnijih poglavlja evropske istorije. Najstrašniji simbol zločinačkog karaktera NDH postao je sistem koncentracionih i logora smrti Jasenovac. Od osnivanja krajem avgusta 1941. do proboja zatočenika u aprilu 1945. godine, Jasenovac je funkcionisao kao složen logorski kompleks u kojem je sprovođen organizovani progon i uništavanje ljudi. U njemu nisu postojali samo uslovi prisilnog rada, nego i najsvirepiji oblici mučenja i masovnih likvidacija.

Istorijski izvori – fotografije, dokumenta, svedočanstva preživelih i materijalni ostaci – jasno ukazuju na razmere ovog stradanja. Jasenovac je postao mesto na kojem je ustaški režim spojio fizičko uništenje sa pokušajem brisanja kulturnog i duhovnog identiteta celih zajednica. Uništavane su porodice, hramovi, knjige i groblja, a žrtve su često ubijane na najsvirepije načine.

Zločini počinjeni u Jasenovcu i na drugim mestima u NDH nedvosmisleno ispunjavaju sve kriterijume pojma genocida: planiranog i organizovanog uništavanja naroda kroz fizičko, kulturno, političko i ekonomsko istrebljenje. To je bio državni projekat u kojem su učestvovali aparat vlasti, vojne i policijske snage, kao i čitav mehanizam propagande.
Sećanje na Jasenovac nije samo pitanje istorije, već i moralna dužnost. Ono nas podseća da je moguće da unutar jedne države, u ime izopačene ideologije, nastane sistem usmeren na istrebljenje čitavih naroda. Zato Jasenovac ostaje simbol stradanja, ali i opomena čovečanstvu – da se zločini nikada ne zaborave i nikada ne ponove.