Od prvih zločina do Jasenovca – put u genocid

Za zakonodavnim i propagandnim aktivnostima Nezavisne Države Hrvatske usledili su progoni i masovna ubistva Srba „na kućnom pragu“. Prvi zločin dogodio se već 28. aprila 1941. godine u selu Gudovac kod Bjelovara, gde je stradalo više od 200 nedužnih ljudi. Taj događaj najavio je ono što će ubrzo postati svakodnevica širom NDH – sistematsko istrebljivanje. Tokom leta iste godine zločini su poprimili strahovite razmere, a žrtve su sve češće bile žene, starci i deca.

Jedan od najstrašnijih simbola tog prvog talasa stradanja postala je crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Glini. U to sveto mesto, simbol duhovnog i zajedničkog života, ustaše i domobrani su između 29. jula i 5. avgusta 1941. godine doveli i pobili stotine Srba iz okolnih sela. Masakr u glinskoj crkvi ostao je u kolektivnom sećanju kao jedan od najmonstruoznijih primera genocidne politike ustaškog režima.

Dok su vojne i policijske formacije vršile pokolje po selima i varošima, paralelno je započelo formiranje logora smrti, koncentracionih, tranzitnih i radnih logora: Danica kod Koprivnice, Kruščica kod Travnika, kao i kompleks Gospić–Jadovno–Pag. U ovim logorima, koji su delovali samo nekoliko meseci, ubijene su desetine hiljada ljudi. Masovna ubistva, ponekad izvedena u roku od nekoliko dana, predstavljala su najavu onoga što će uslediti.

Italijanske okupacione vlasti, uznemirene izveštajima o zločinima, ali i zbog otpora koji je takav teror izazivao, u avgustu 1941. preuzele su kontrolu nad delom teritorije NDH. Kao posledica, kompleks Gospić–Jadovno–Pag je ukinut. Ustaške vlasti tada pristupaju stvaranju novog, centralizovanog logora – onoga što će postati sistem Jasenovac. Osnovan u avgustu 1941, svega četiri meseca nakon uspostavljanja NDH, Jasenovac je postao srce genocidne politike ustaškog režima.

Svedočenja iz samog vrha ustaškog aparata jasno otkrivaju svrhu postojanja Jasenovca. Jedan od komandanata, Ljubo Miloš, izjavio je nakon rata: „Cilj formiranja logora bio je likvidacija Srpstva kao celine u NDH, te Židova, Cigana i svih onih koji su se protivili postojanju ustaške države.“ Još eksplicitniji bio je Miroslav Majstorović Filipović, koji je svedočio da je Vjekoslav Maks Luburić naređivao uništenje svih Srba bez milosti, jer je to bio „program koji se mora izvršiti“.

Protežući se duž obala Save, logorski sistem Jasenovac zauzimao je oko 210 km². U njegovom sastavu bilo je više logora, od kojih su najznačajniji:

• Jasenovac I – Krapje
• Jasenovac II – Bročice
• Jasenovac III – Ciglana
• Jasenovac IV – Kožara
• Jasenovac V – Stara Gradiška

Odabir lokacije nije bio slučajan. Izolovan teren, okružen rekom i močvarama, sprečavao je pokušaje bekstva ili napada, dok je blizina puteva i železnice omogućavala lak transport zatočenika. Sve je bilo podređeno efikasnosti u sprovođenju genocidne politike.

Jasenovac je tako postao ne samo najveći logor u NDH, već i najstrašniji simbol zločinačke prirode ustaške države – mesto gde je državni aparat spojio ideologiju mržnje sa tehnikom uništavanja.