Jasenovac, kao najveći sistem koncentracionih i logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, delimično je bio inspirisan organizacijom logora Trećeg Rajha. Vjekoslav Maks Luburić, načelnik odseka Ustaške nadzorne službe zaduženog za logore i kasniji zapovednik sistema Jasenovac, u septembru 1941. godine proveo je deset dana u logoru Saksenhauzen-Oranienburg, gde se upoznao sa već razvijenim logorskim ustrojstvima i metodama upravljanja zatočenicima.
Muzej žrtava genocida
Na čelu jasenovačkog sistema nalazio se zapovednik logora, čija je primarna odgovornost bila obezbeđenje celokupnog kompleksa. Važnu ulogu imali su i zapovednici radne službe, zaduženi za organizaciju prisilnog rada zatočenika. Logorska uprava delila se na sedam odseka: politički, pravni, ekonomski, administrativni, zdravstveni i bezbednosni.
Šematskio prikaz logora, Muzej žrtava genocida
Pored ovih, postojala je i logoraška uprava – zatočenici primorani da sprovode naredbe nadređenih, čime je sistem funkcionisao u potpunom lancu kontrole. Zapovedništvo sabirnih i radnih logora bilo je direktno povezano sa glavnom upravom za logore Ustaške nadzorne službe, što je omogućavalo usaglašenost u sprovođenju genocidne politike.
Muzej žrtava genocida
Odgovornost za zločine koji su se kontinuirano odvijali tokom gotovo četiri godine postojanja Jasenovca pada na više nivoa. Na vrhu se nalazio politički vrh NDH, koji je inicirao genocid i osnovao logor kao instrument njegovog sprovođenja. Slede logorska uprava i njeni službenici koji su organizovali izvršenje zločina, a najveći broj neposrednih počinilaca činili su redovni stražari i ustaše.
Muzej žrtava genocida
Donošenjem Zakonske odredbe o upućivanju nepoćudnih i pogibeljnih osoba na prisilni boravak u sabirne i radne logore (novembar 1941) i Zakonske odredbe o suzbijanju nasilnih i kažnjivih činova protiv države, pojedinaca ili imovine (jul 1942), vlasti NDH ozakonile su već uspostavljenu praksu deportovanja u logore.
Kola za iznošenje leševa, Muzej žrtava genocida
Najviše zatočenika u Jasenovcu bili su Srbi, a zatim Jevreji, Romi i politički protivnici drugih nacionalnosti, oba pola i svih uzrasta. Dovođeni su u nehumanim uslovima – stočnim vagonima, kamionima ili pešice, često bez ikakve pisane odluke o njihovom upućivanju. Dolazak novih zatočenika skoro uvek je bio praćen batinanjem i pljačkom imovine. Mnogi su pristizali bolesni, prebijeni, iznemogli od dugog puta, čime je već na samom ulazu u logor njihovo dostojanstvo i život bukvalno bio oduzet.
Tako je Jasenovac funkcionisao kao složen i dobro organizovan sistem zločina, gde je svaki deo – od uprave do samih počinilaca – bio integrisan u mrežu terora i smrti, a život zatočenika pretvoren u borbu za golu egzistenciju.
