Tajni izveštaj Julijusa Šmidlina

Poseta logorima delegata Međunarodnog komiteta Crvenog krsta za NDH, Julijusa Šmidlina, obavljena je u periodu od 14. do 17. jula 1944. godine. Tom prilikom Šmidlin je obišao Logor III u Jasenovcu i Logor V (Stara Gradiška), potom logorske ekonomije u selima Jablanac i Gređani, kao i Bosansku Dubicu. Tokom posete dr Šmidlinu je bilo zabranjeno ostvarivanje bližeg kontakta sa zatvorenicima, kao i fotografisanje.

Ustaška bolnica je bila prvi objekat logorskog kompleksa koji je obišao Šmidlin, a u tajnom izveštaju od 2. avgusta 1944. godine upućenom pretpostavljenima napisao je:

„Na praznik, poglavnikov rođendan, 14. jula, obišao sam različite građevine izvan logora, pa tako i ustašku bolnicu. Rukovodilac iste je i sam bivši internirac, koji je naknadno stupio u službu ustaša, po imenu dr Martin Jurčev, jako simpatičan čovek. Pomaže mu oficir ustaškog saniteta, potporučnik Belušić (student medicine). I on je, takođe, jako prijatan gospodin. Lekari koji rade u ovoj bolnici su svi internirci, Jevreji i hrišćani. Predstavljena su mi četvorica lekara, od kojih dvojica Jevreja: dr Klajn (hirurg) i dr Špicer (internista). Medicinsko osoblje (pomoćnici) regrutovano je isključivo iz redova interniraca. Bolnica je, sama po sebi, dobro opremljena, iako su građevine koje se koriste (prizemna gradnja od cigle ili drvene barake) primitivne. Prostrana prizemna zgrada od cigle samo što nije završena i uskoro bi trebalo da počne da se koristi. Posebna se pažnja posvećuje odeljenju za hirurgiju, kako najveći broj pacijenata čine ustaše ranjene u ratu. Bolnica obuhvata i zubarsku ordinaciju sa modernom opremom (električni aparati marke Simens), kao i dva moderna rentgen aparata. Teška oboljenja interniraca, koja se ne mogu lečiti u logoru, leče se u ovoj bolnici. Tokom moje posete, u bolnici su bili smešteni i civilni pacijenti, dok su ostali bili isključivo žrtve nesreća (pokušaji atentata tokom putovanja železnicom – mine) i ranjene ustaše. U ovoj je bolnici smeštena i centralna apoteka, sa priključenom laboratorijom i farmaceutskim depoom, koja opslužuje logore Jasenovac i Stara Gradiška. Vode je trojica farmaceuta (Jevreji-internirci). Ova apoteka služi snabdevanju ustaških patrolnih jedinica, kao i interniraca u Jasenovcu i Staroj Gradiški.“

„U toku ovog dana obišli smo i okolinu, duž reke Save, naime mesta Drenov Bok, Krapje, Puska i Trebež, gde se nalaze ustaške straže. U ovom se smislu mora primetiti da kraj jako ugrožavaju partizani. Sa one strane Save i istočno, kod reke Une koja se uliva kod Jasenovca, počinje područje pod kontrolom partizana. Posebno se ovo odnosi na planinu Kozaru, koja leži nekih 20 kilometara južno, gde se čak nalaze mali poljski aerodromi. Poslednja postaja je Trebež, bunker od drveta i zemlje, koji se nalazi nekih 30 kilometara severozapadno od Jasenovca i koji je izložen stalnim napadima partizana.“

„Tokom večeri ovog dana omogućeno mi je da uspostavim bliži kontakt sa vodećim ljudima, tako da sam mogao u otvorenom razgovoru da iznesem sva naša pitanja i prohteve. Bilo je stvarno interesantno da, kao jedini, usred elemenata koji su našim namerama bili sve samo ne naklonjeni, direktno, bez nekih rezervi ili zadrške, istaknem problem brige o internircima. Bilo bi dobro da naglasim da u ovakvom okruženju odluke koje počivaju na bilo kakvom pravu ili konvencijama ne nailaze na razumevanje. U ovom smislu ne postoji nikakva predusretljivost, već isključivo egoizam i interes. I zbog toga nam u ostvarenju naših ciljeva može pomoći samo kretanje velikih frontova. Tužno je, ali istinito.“

Nedugo nakon posete delegata Međunarodnog odbora Crvenog krsta, g. Julijusa Šmidlina, počela je da se ostvaruje izrečena bojazan — da će „uskoro doći trenutak kada će odlazeća administracija pristupiti drastičnim merama likvidacije i to upravo tamo gde se nalaze oni najbespomoćniji – u logorima“.

Tako je već u kasno leto 1944. godine započeto stradanje medicinskog osoblja, kada je razotkrivena logoraška organizacija čiji je cilj bio pobuna i bekstvo iz logora. Deo organizacije obuhvatio je Ustašku, kao i logorsku bolnicu, a predvodio ju je lekar-zatvorenik dr Milo Bošković, specijalista parazitologije iz okoline Bara, koji je zbog ilegalne komunističke delatnosti uhapšen u Zagrebu 1942. godine. Upravnik Ustaške bolnice, dr Marin Jurčev, bio je tesno povezan sa logoraškom organizacijom, a pošto je bio ustaški oficir, otkrivao je važne informacije.

Kada je organizacija otkrivena, njeni članovi su pohapšeni, a zatim javno pogubljeni 21. septembra 1944. godine. Iz Ustaške bolnice tada su odvedeni i obešeni upravnik bolnice dr Marin Jurčev; njegova supruga, bolničarka Marija (rođ. Darbinović); studenti medicine Ivan Belužić i Abdulah Resulović; zubotehničar Lavoslav-Milan Spicer-Milanović; nemedicinsko osoblje – Tomislav Bahun, Milan Dragić, Vjekoslav Lovrić, Mojze Maestro, Milivoj Milešević, Jovan Paljić, Franjo Rukavina, Ignac Sojak i Milan Veselinović.

Upravnika logorske bolnice dr Milo Bošković nije obešen, nego ga je lično, iz vatrenog oružja, ubio zapovednik logora Dinko Šakić.