Prinudni rad u Jasenovcu bio je deo svakodnevice zatočenika. Preživljavanje je često zavisilo od radne sposobnosti, poznavanja zanata ili sreće. U okviru logorskog sistema funkcionisale su brojne radionice i proizvodni pogoni: ciglana, kožara, bravarska radionica, pilana, stolarija, krojačnica, kovačnica, mlin, automehaničarska radionica, kao i radionica za izradu lanaca i keramičkih proizvoda.
Zatočenici su radili na izgradnji logora, obrađivanju poljoprivrednih imanja povezanih sa logorskim kompleksom, ali i na sahranjivanju ubijenih. Međutim, kao i u brojnim logorima Trećeg Rajha, prinudni rad u Jasenovcu imao je krajnji cilj – uništenje ljudskih života.
Muzej žrtava genocida
Sveprisutna glad imala je razarajući uticaj na život logoraša. Preživeli svedoče da je dnevna porcija hleba iznosila svega 150 do 200 grama plesnivog kukuruza ili oko 100 grama kukuruznog brašna razmućenog u vodi.
Ručak je ponekad bio poslužen, a ponekad nije – obično čorba od repe, kupusa ili nekoliko zrna pasulja. Za poređenje, zatočenicima u Aušvicu davano je oko 350 grama hleba i čorba sa mesom nekoliko puta nedeljno, što je omogućavalo dnevni kalorijski unos od 1.300 do 1.750 kalorija. U Jasenovcu, preživeli su procenjivali svoj unos na svega 500 do 700 kalorija.
Taj nedostatak hrane pretvarao je ljude u žive leševe – malaksali, sa staklastim pogledom, spremne na sve kako bi zadovoljili najosnovniju životnu potrebu. Jeli su travu, lišće, korenje, klipove kukuruza, ljuske krompira, pa čak i mačke ili ostatke hrane iz izmeta.
Higijenske prilike bile su očajne. Sapun je oduziman pri dolasku u logor, kupati se nije moglo, a ljudi su živeli u hladnim drvenim barakama koje se ni zimi nisu ložile. Bolnice nisu postojale, a nedužni, izgladnjeli i prljavi, bolesni i bez ikakve medicinske nege, propadali su u masama. Jasenovački sistem logora bio je pravi logor smrti, gde je svakodnevno ubijanje imalo institucionalnu i sistematsku prirodu.
Muzej žrtava genocida
Usled napornog rada, loše ishrane, hladnoće i nedostatka nege, u Jasenovcu su harale epidemije dizenterije, tuberkuloze, pegavog i trbušnog tifusa. Bolesti, svakodnevni teror i sve prisutna smrt dovodili su zatočenike u stanje očaja, gde je samo čudo moglo produžiti život. U pismu Andrije Hebranga iz juna 1942. godine Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske, opisan je surovi život u logoru: „Ishrana je očajna. Kruh je ukinut. Životari se na slanoj vodi sa po koji krompir i pasulj. Higijenske prilike očajne. Bolnica ne postoji. Izgladnjeli, prljavi, bolesni ljudi propadaju u masama. Jasenovac je pravi logor smrti.“
Muzej žrtava genocida
Ovaj svakodnevni život, prožet strahom, glađu i bolešću, otkriva realnost logora kao mehanizma sistematskog uništavanja ljudskog života – odakle Jasenovac ostaje večiti simbol najmonstruoznijih zločina u istoriji Evrope.
