Zločini i stratišta – Jasenovac kao fabrika smrti

Poput teškog rada, gladi i bolesti, mučenje i ubijanje zatočenika bili su deo svakodnevice u sistemu logora Jasenovac. Uprkos brojnim faktorima koji su dovodili do smrti, nepobitna je činjenica da je najveći broj žrtava stradao u direktnim zločinima.

Muškarci, žene i deca dovođeni su na mesta pogubljenja direktno iz vagona, bez ulaska u logor, ili su birani iz stroja zbog „nepogodnosti za rad“, pod izgovorom kazne ili, jednostavno, kako bi se „oslobodio prostor“ za nove zatočenike.

Istinitost razloga nikada nije bila bitna – život je mogao biti oduzet proizvoljno, jer je svaki pripadnik ustaških vlasti mogao ubiti zatočenika bez posledica. U takvom sistemu sadistička ubistva postala su poželjna, a počinioci su se utrkivali da pokažu svoju „revnost“ pred nadređenima. Svedočenja potvrđuju postojanje „likvidatorske grupe“ od desetak zločinaca čiji je jedini zadatak bio ubijanje.

Najmračniji simbol logora III – Ciglane bile su tzv. Pičilijeve peći, u kojima su tokom 1942. godine žrtve spaljivane, mrtve ili žive. Iako su postojale kratko, one su ostale kao jedan od najpotresnijih simbola pakla kroz koji su prolazili zatočenici.

Sudbina onih koji su bili odvedeni na stratišta bila je potpuno beznadežna. Najpoznatije mesto masovnih likvidacija bila je Donja Gradina, gde su žrtve, dovožene skelom preko Save, stajale pred iskopanim jamama iščekujući smrt. Ubijane su najčešće maljem ili nožem – sredstvima koja su bila tiša od pušaka i jeftinija od metaka. Taj način likvidacije dovodio je zločinca i žrtvu u direktan, zastrašujući kontakt.

„Čak i onda, kada su mu ovijali kleštima gvozdenu žicu oko ruku, koja je rezala kožu i zarivala se duboko u meso, logoraš se nadao da će se iznenada pojaviti deus ex machina i spasiti mu jadni život“, zapisao je Milko Rifer, jedan od preživelih svedoka.

Svedočenja zatočenika poput Egona Bergera iz 1945. godine otkrivaju razmere sadizma: žrtve su udarane maljem u slepoočnice, ubijane sekirama, ili su im u usta stavljani drveni klinovi koje bi ustaše udarale sekirom tako da klin probije lobanju. U pojedinim slučajevima primoravane su da se međusobno ubijaju – brat brata, otac sina, ćerka majku. Ustaše su često sekle noseve i uši žrtvama, nosile ih kao „trofeje“ i pred drugima se hvalile da su to uzele od „poginulih partizana“.

Donja Gradina je tokom čitavog trajanja Jasenovačkog kompleksa bila mesto najmasovnijih likvidacija. Tamo su u tišini noći ubijane desetine hiljada ljudi – muškaraca, žena i dece. Kroz ova stratišta prošli su Srbi, Jevreji, Romi i antifašisti drugih nacionalnosti, a njihova smrt nije bila samo posledica rata, već proizvod ideologije genocida.

Sve ovo čini Jasenovac jednom od najmonstruoznijih fabrika smrti u Evropi, uporedivom sa najstrašnijim mestima uništenja u Drugom svetskom ratu. Sudbina njegovih žrtava večno opominje da je sistematsko uništavanje ljudi moguće onda kada državna politika pretvori mržnju u instituciju.