Da li šefovi olako kritikuju saradnike? (Photo: Shutterstock)
Deset ljudi kaže da je nešto dobro. Jedan kaže da nije. Čovek se često seća baš tog jednog.
To nije samo stvar osetljivosti, sujete ili lošeg raspoloženja. Psihologija decenijama proučava pojavu koja se najčešće naziva negativna pristrasnost: sklonost da negativne informacije, događaji i komentari imaju jači psihološki uticaj od pozitivnih informacija slične jačine.
Jedan od najpoznatijih radova u ovoj oblasti nosi naslov „Loše je jače od dobrog”. Roj Baumeister i saradnici u njemu su sabrali nalaze iz različitih oblasti - odnosa, pamćenja, učenja, utiska o drugim ljudima, emocija - i pokazali da negativni događaji često imaju veću težinu u mentalnom životu nego pozitivni. Pol Rozin i Edvard Rojzman kasnije su preciznije opisali oblike te pristrasnosti: negativno može biti snažnije, brže rasti kako mu se približavamo, dominirati nad kombinacijom dobrog i lošeg i proizvoditi složeniju mentalnu obradu.
U običnom životu to izgleda ovako: pohvala prija, ali kritika traži objašnjenje. Čovek se vraća na nju, premešta je iz ugla u ugao, pita se da li je tačna, ko ju je izgovorio, šta znači, da li su je i drugi primetili. Pozitivan komentar često samo potvrdi ono čemu smo se nadali. Negativan komentar otvara problem koji mozak pokušava da reši.
Takav mehanizam verovatno ima zaštitnu logiku. Za preživljavanje je bilo važnije brzo uočiti opasnost nego dugo uživati u prijatnom signalu. U društvenom životu, negativna informacija o nekoj osobi često deluje „dijagnostičnije” od pozitivne. Ako neko deset puta bude ljubazan, a jednom grubo ponizi slabijeg, taj jedan postupak snažno menja sliku o njemu. Mozak negativno ne tretira samo kao neprijatno, već kao važno.
Isti mehanizam u savremenom životu lako postaje naporan. Jedan komentar ispod teksta može potisnuti deset dobrih reakcija. Jedna roditeljska rečenica može ostati duže od mnogih podrški. Jedna primedba nadređenog može obeležiti ceo radni dan, iako je ostatak bio uspešan.
Važna nijansa je da negativna pristrasnost nije dokaz da su ljudi prirodno nesrećni. Ona ne znači da pohvale nisu važne, niti da pozitivna iskustva nemaju snagu. Znači da negativno često lakše probije pažnju i ostane duže u obradi. Kod anksioznosti, depresivnosti ili hroničnog stresa taj proces može biti još izraženiji, ali on postoji i u normalnom funkcionisanju.
Zato rečenica „ne obaziri se” često ne pomaže. Mozak se već obazreo. Preciznije pitanje glasi: zašto je baš taj komentar dobio toliko prostora i da li zaslužuje da ga zadrži.
