Izgleda da slabo poznajemo sami sebe (Photo: Shutterstock)
Veći deo života provedemo čineći male ili veće stvari koje će nas učiniti srećnim i zadovoljnim. Nekad uspemo, nekad ne, ali šta ako nam je početna procena loša? Šta ako zapravo ne procenjujemo dobro šta će nam doneti određeni događaj u budućnosti?
Čovek često donosi velike odluke gledajući u jedno zamišljeno osećanje. Biću srećniji kad promenim posao. Biću mirniji kad kupim stan. Sve će biti lakše kad odem iz ove veze. Propao sam ako ne dobijem taj posao.
Psihologija za ovu naviku ima precizan naziv: afektivno predviđanje - pokušaj da unapred pogodimo kako ćemo se osećati u budućnosti. Problem je, međutim, što u tome nismo naročito dobri. Psiholozi Timoti Vilson i Danijel Gilbert, dvojica najpoznatijih istraživača ove oblasti, pokazali su da ljudi najčešće ne greše u smeru emocije. Uglavnom dobro znamo da će nas uspeh obradovati, a gubitak zaboleti. Grešimo u jačini i trajanju. Precenujemo koliko će nas dugo neka dobra stvar držati u euforiji i koliko će nas dugo loš događaj držati slomljenim.
Život ima mnogo uglova
Vilson i Gilbert tu grešku nazivaju „pristrasnošću uticaja”: skloni smo da precenimo emocionalni udar budućih događaja. To se vidi u sasvim običnim odlukama. Čovek misli da će ga novi telefon mnogo usrećiti, pa se posle nekoliko dana navikne. Veruje da će mu odbijanje na konkursu uništiti mesece, a onda već sledeće nedelje počne da pravi drugi plan. Zamišlja da će preseljenje rešiti unutrašnji nemir, ali sa sobom ponese i iste brige, navike i način razmišljanja.
Jedan razlog je ono što psiholozi zovu fokusiranje. Kada zamišljamo budućnost, u glavi uvećamo jedan događaj, a smanjimo sve ostalo. Vidimo samo novi posao, a ne i rano ustajanje, mejlove, gužvu, nove kolege i stare nesigurnosti. Vidimo raskid, a ne i prijatelje, rutinu, posao, male obaveze i sposobnost da se čovek postepeno prilagodi. Budućnost zamišljamo kao scenu sa jednim reflektorom, a stvarni život se uvek dešava u više pravaca.
Imamo moć oporavka
Drugi razlog je ono što Gilbert naziva zanemarivanjem psihološkog imuniteta. Ljudi često zaborave da imaju mehanizme oporavka. Razgovaraju sa nekim. Naviknu se. Pronađu objašnjenje. Promene plan. Vremenom ublaže bol. To ne znači da su gubici mali, niti da se sve lako preboli. Znači da čovek, kada zamišlja buduću nesreću, često potceni sopstvenu sposobnost prilagođavanja.
Ova istraživanja ne govore da su emocije nepouzdane i da ih treba ignorisati. Naprotiv, emocije nose važne informacije. Ova saznanja nas pozoravaju da trenutna slika budućnosti često nije cela budućnost. Kada donosimo odluku, korisno je pitati se: da li zamišljam samo jedan događaj ili i život posle njega? Da li precenjujem koliko će ova promena rešiti? Da li potcenjujem koliko ću se prilagoditi ako bude teško?
Afektivno predviđanje zato objašnjava zašto ljudi ponekad jure odluke koje im donesu manje sreće nego što su očekivali, ili se previše plaše događaja koje posle ipak prežive bolje nego što su mislili. Nije reč o slabosti karaktera. Reč je o predvidljivoj grešci ljudskog uma: buduća osećanja zamišljamo glasnije, jednostavnije i trajnije nego što ih stvarni život obično napravi.
