Drugi pogled na Grenland: Moderni janičari na danski način

Istorija ume da se brutalno poigra sa ljudima, narodima i državama, što nekada ide do nivoa apsurda. Dok se većina sveta solidariše sa željom Danske i Grenlanda da zadrže samostalnost i celovitost pred halapljivim ambicijama američkog predsednika Trampa, drugi s razlogom podsećaju na način na koji je najveće ostrvo na svetu postalo danska teritorija.

Reč je o politici Krajevine Danske prema Grenlandu tokom druge polovine 20. veka. Ona se danas sve češće opisuje kao primer modernog kolonijalizma sprovođenog administrativnim, socijalnim i medicinskim sredstvima.

Formalno predstavljena kao proces modernizacije i unapređenja životnih uslova, ova politika u praksi je uključivala duboko zadirranje u demografsku, kulturnu i porodičnu strukturu autohtonog stanovništva, pre svega grenlandskih Inuita. Dva segmenta tog pristupa - nasilno odvođenje dece i brutalna kontrola rađanja - ostavili su dugoročne posledice koje su tek decenijama kasnije postale predmet javne rasprave i institucionalnog preispitivanja.

Pogubljena generacija oduzete dece

Posle Drugog svetskog rata Danska je započela ubrzanu integraciju Grenlanda u svoj državni i socijalni sistem. Grenland je 1953. godine formalno prestao da bude kolonija i postao deo Kraljevine Danske, ali su ključne političke i administrativne odluke i dalje donošene u Kopenhagenu. Inuiti su u tom periodu tretirani, od strane kraljevske vlade, kao primitivna populacija koja mora, milom ili silom, da se prilagodi modelu nove evropske države blagostanja, uz pretpostavku da su njihove društvene strukture, jezik i način života prepreka razvoju.

Inuiti su, inače, autohtoni narod arktičkih oblasti Severne Amerike i Grenlanda. Naseljavaju Grenland, sever Kanade (Nunavut, sever Kvebeka i Labrador), Aljasku u SAD, kao i delove Čukotke u Rusiji. Sami sebe nazivaju Inuit, što na njihovim jezicima znači „ljudi“, dok se termin „Eskimi“, po kome su mnogo poznatiji, danas smatra prevaziđenim i neprimerenim.

Poreklo Inuita vezuje se za takozvanu Tule kulturu, koja se pre oko 1.000 godina proširila iz oblasti današnjeg severnog Sibira preko Aljaske i Kanade do Grenlanda. Ovi narodi razvili su način života prilagođen ekstremnim arktičkim uslovima, zasnovan na lovu na morske sisare, ribolovu i snažnim porodičnim i zajedničkim vezama.

Prema savremenim procenama, u svetu danas živi oko 180.000 Inuita. Najveći broj je u Kanadi (oko 65.000), zatim na Grenlandu (oko55.000, gde čine većinu stanovništva), na Aljasci (oko 50.000) i manji broj u Rusiji. Na Grenlandu su Inuiti, temelj stanovništva i nosioci jezika, kulture i političkog identiteta teritorije.

U tom kontekstu nastao je program danske vlade, iz pedesetih godina prošlog veka, kada je grupa grenlandske dece praktično oteta od roditelja iposlata u Kraljevinu Dansku sa ciljem da budu obrazovana i socijalizovana u danskom kulturnom okruženju.

Zvanično obrazloženje bilo je stvaranje kadra koji će kasnije doprineti razvoju Grenlanda. Deca su najčešće bila birana bez saglasnosti roditelja ili uz pritisak lokalnih vlasti, a mnoga od njih su smeštana u hraniteljske porodice ili institucije. Po povratku na Grenland deo dece nije prepoznavao sopstveni jezik niti je uspevao da se reintegriše u lokalnu zajednicu. Umesto planirane „mostovske elite“, rezultat je bila generacija sa potpuno narušenim identitetom i dugotrajnim psihosocijalnim posledicama.

Kontrola rađanja bez pristanka

Još sistematičniji oblik brutalne intervencije sprovodio se tokom šezdesetih i sedamdesetih godina kroz politiku nasilne kontrole rađanja, isključivo u okviru starosedelačke populacije Inuita…

U tom periodu, prema dostupnim podacima, hiljadama grenlandskih devojčica i žena ugrađivane su intrauterine spirale, često bez jasnog i informisanog pristanka. U mnogim slučajevima radilo se o maloletnicama koje nisu bile u stanju da razumeju prirodu zahvata, dok su odluke samotalno donosili lekari i administracija u okviru državnih programa javnog zdravlja. Cilj je bio naglo smanjenje inuitskog nataliteta, koji je u izveštajima danskih vlasti po pravilu označavan kao prevelik u odnosu na ekonomske kapacitete teritorije.

Ova praksa danas se dovodi u vezu s konceptom eugenike, iako nije imala eksplicitno rasne formulacije karakteristične za ranije istorijske primere. Umesto toga, reč je o biopolitičkom upravljanju populacijom, u kojem država preuzima pravo da reguliše reproduktivno ponašanje određene grupe u ime racionalnog planiranja i socijalne stabilnosti. Posebno problematično jeste to što su mere bile selektivno primenjivane na autohtono stanovništvo, čime je jasno uspostavljena razlika između centra moći i periferije.

Posledice ovih politika bile su višestruke. Pored direktnog uticaja na demografsku strukturu, zabeleženi su dugoročni efekti na poverenje u danski zdravstveni sistem, institucije i državu u celini. Mnoge žene su tek decenijama kasnije saznale razloge svoje neplodnosti, dok su pojedini medicinski zahvati ostavili trajne zdravstvene posledice. Ovi slučajevi danas su predmet sudskih postupaka i nezavisnih istraga, a danska vlada je bojađljivo u više navrata priznala da su određene prakse bile neetičke i pogrešne.

Novo lice kolonijalizma

Danas, u kontekstu šire evropske debate o kolonijalnom nasleđu, slučaj Grenlanda zauzima posebno mesto. On pokazuje da kolonijalizam nije nužno vezan za geografski jug, niti za prošle vekove, već da može postojati i unutar savremenih država, pod okriljem socijalne politike i modernizacije. Grenland je u međuvremenu dobio visok stepen autonomije, ali rasprava o odgovornosti, reparacijama i institucionalnim reformama i dalje traje.