Bio je to običan telefonski razgovor usred gradske gužve — ali zapravo ni najmanje običan. Tog dana je načinjena prekretnica koja je, iako se posledice nisu odmah osetile, promenila tok čovečanstva. Pet decenija kasnije, taj poziv i dalje odjekuje.

Nije to bila neka naučna fantastika, ali tamo negde u egzotičnim devedesetim, kad su sve novotarije sa Zapada bile retkost i prestiž, pojavio se on. Pejdžer. Prva "prenosiva" komunikacija koja nije fiksni telefon. I to je bio pravi hit! Posebno među beogradskim šmekerima. Nosiš pejdžer? E, onda si neko i nešto.

Krajem septembra 1919. godine, Beograđani su se prvi put susreli s jednim sasvim neobičnim izdanjem – prvim zvaničnim telefonskim imenikom. Ministarstvo pošta i telegrafa izdalo ga je s ciljem da građanima olakša korišćenje tadašnje telefonske mreže, ali štampa tog vremena videla je u toj „knjizi“ mnogo više od pukog popisa pretplatnika.

Mogućnost da “preko žice” završe neke važne poslove doneo je pravu revoluciju u beogradskim životu tokom tridesetih godina 20. veka. Kas konja postao je prespor naspram impulsa kroz žicu. Što je započeto telefonom, završava se “u trku“.

Odvajkada su ljudi bivali u nekakvoj žurbi, bez strpljenja i obzira za druge, idući ka nekom svom cilju. Tako je i 1927. godine bilo najlakše svoj bes iskaliti na ženama koje su radile u telefonskoj centrali!

Budućnost je počela – gde su granice? Ovaj natpis bio bi potpuno tačan u prvoj dekadi 21. veka, ali skovan je u “Svetu kompjutera“, beogradskom časopisu o računarima, još 1984. godine, kada su se, osim u velikim kompanijama i na specijalnim projektima, računari koristili tek kao vid zabave u svojim najsiromašnijim oblicima kada je u pitanju kapacitet memorije i brzina procesora, toliko jednostavnim da su se proizvodili i širom tadašnje Jugoslavije.